4 puta sam baš plakala

Nosim ja te moje ružičaste naočale ali padne kiša i na njih. Prisjetila sam se kada sam otkad imam bebu plakala. Ono baš za pravo. Ne zbog pametnog psa u reklami ili priče o sirotištu u kojem bebe ne plaču jer znaju da im nitko neće doći. Idemo kronološki:

plakanje1s

1. Kad je sve krenulo nizbrdo s dojenjem

Kad je sve krenulo nizbrdo s dojenjem i kad smo prešli na bočicu. To je bio i moj prvi: Jesam li ja dobra mama? trenutak. Stajala sam u kadi pod mlazom vruće vode, nenaspavana, natečena, ne potpuno svoja nakon poroda. Tuš je bio vruć, a suze su me pekle još više. Oprostila sam si jer sam znala: ne teče majčinska ljubav samo kroz sisu.

2. Kad sam joj krivo smućkala bočicu.

Krivo sam smućkala bočicu. Stavila sam previše vode iako sam dvaput pročitala uputstva. A onda sam tulila Kevinu dok nisam izgledala kao rakun koji se vraća s trodnevnog partijanja. Sljedeći dan, na redovnom pregledu, u suzama sam  pitala doktoricu  hoće li s mojom bebom biti sve u redu i naravno da je odgovor bio osmijeh i odmahivanje rukom. Drama ili majčinska zabrinutost, ne znam, ali onda mi je postalo jasno kako moja bezbrižnost kad je zdravlje moje bebe u pitanju – ne postoji. Prije je to hiperbrižnost.

plakanje2s

3. Kad je plakala zbog grčeva, a ja joj nisam mogla pomoći

Grčevi i skokovi u razvoju su odgovor na sva “Što je mojoj bebi?” pitanja prvih par mjeseci. Beba je sita, naspavana, suhe pelene. Kupila sam najbolje probiotičke kapi, isprobala savjete svih mama, Nosim je, mazim, ali ništa ne pomaže. U mom slučaju svaku večer od 4 do 7 djevojčica bi bila tužna. Nije nužno puno plakala, nego jednostavno malo cmizdrava. No jedno poslijepodne, to je bilo baš pravo neutješno plakanje. Bile smo same, ona je plakala, a nakon nekog vremena ja sam joj se pridružila. Ne znam što je nju mučilo, ali znam što je mene – nemogućnost da joj pomognem.

4. Kad smo s prvom temperaturom otišli na more

Dugo očekivani odlazak s malenom u Hrvatsku. Nakon nekoliko dana pridružuje nam se Kevin i plan je odlazak u Selce. Mini godišnji – tri dana, nas troje, šetnje, hrana, more. Sve je već plaćeno, ranojutarnje autobusne karte su spremne, torbe spakirane. I noć prije puta cura dobije temperaturu. Ne spavam. Ona povraća lijek. U zoru je temperatura preko 40°C i zajedno se tuširamo. Moj tata nas vozi u Klaićevu. Rastrgana sam između brige za nju i spoznaje da je autobus otišao bez nas i da nas more neće dočekati. Srećom, nalazi su uredni i doktorica nas savjetuje da odemo na put. Šogor spašava stvar i vozi nas autom do Selca. No nakon večere, u meni su se taj umor, bolesna beba i očekivanja uskovitlali i suze su potekle. Nakon par minuta tuga me je prošla, ali suze su nastavile, preumorne da stanu.

plakanje3s

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “4 puta sam baš plakala

  1. Poznat scenarij. Ja nisam plakala dok nisam rodila, a onda me svaka sitnica gurnula u plač. Osobito mi je poznato to s bocicom. Od umora puno sam puta sumnjala sa sam stavila vise ili manje mjerica nego sto je potrebno i to bi mi odmah stvorilo grozan osjecaj da nista ne valjam, a da ce bebi biti lose. Ali uvijek je sve ispalo ok.

    • Sve razumijem. Toliko je tu brige i odgovornosti pomijesano s umorom da nema sanse da koja suza ne izleti. Srecom tu je i druga strana medalje – nikad se u zivotu nisam ni toliko smijala i smijesila. 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s